foto1
foto1
foto1
foto1
foto1
ПЕТАК 28.06.2019. – 18.00 часова СВЕЧАНА ДОДЕЛА ПОХВАЛНИЦА, ДИПЛОМА И НАГРАДА (КЊИГА) НАЈУСПЕШНИЈИМ УЧЕНИЦИМА Детаљније у секцији Новости

ОШ "Ослободиоци Београда"

5.RAZRED

PAVLE  ČULAFIĆ 15 bodova

JOVAN JEZDIĆ  8

6.RAZRED

JOVANA STAROVIĆ 16

ANĐELA KLINČEVIĆ 15

7.RAZRED

DUNJA STOJANOVIĆ 15

8.RAZRED

IVANA RADOVANOVIĆ 17

AMIRA CIGULJIN 14

Комисија за приговоре ће дежурати у школи у понедељак, 15.04.2013. и уторак, 16.04.2013. од 10 до 13 часова. Ученик може поднети приговор ИСКЉУЧИВО у пратњи свог предметног наставника.

 

 

 *Pandorina kutija*

*Kad je Prometej ukrao bogovima vatru i podario je ljudima,naučivši ih predhodno raznim veštinama i umećima da bi sretnije ziveli rasrđeni gromovnik Zevs naredi da se  na ljude sruče razne nevolje.Učinio je to na nacin dostojan božanske lukavosti .Naložio je svome sinu,bogu vatre,velkom kovaču i umetniku Hefestu da od zemlje i vode stvori biće koje će imati ljudski izgled i snagu,a glas i pogled sličan bogovima.Hefest ispuni ocev nalog i stvori devojku ,koju Atena Palada zaodene u prekrasne u haljine ,hore(božanska bića koja upravljaju smenom godišnjih doba) ovenčaju je svežim poljskim cvećem,Afrodita joj podari neodoljivu lepotu,a glasonoša bogova Hermes lukavosti i dovitljiv um.Dodaše joj ime Pandora ,što znači“od svih obdarena”.Tako je,kaže legenda,stvorena prva žena.Prelepu i zanosnu Pandoru Hermes je spustio na Zemlju i odveo je mladom Epimeteju,Prometejovom bratu ,da mu je preda zajedno sa zlatom ukrašenom kutijom kao Zevsov dar.Iako ga je Prometej jos ranije savetovao da nipsto ne prima darove od bogova,a on to čvrsto obećao ,videvši prekrasnu  Pandoru i zlatnu kutiju (vrč) u njenim rukama , Epimetej nije mogao odoleti iskušenju.Primio je Zevsov dar , a s njim i veliku nesreću-za sebe i za ceo ljudski rod.Kad je Pandora otvorila zlatnu posudu da znatižljenom i nestrpljivom Epimeteju pokaže božanske darove ,iz nje je izletelo mnoštvo zla i nesreća,razmilevši se munjevitom brzinom po celom svetu.Zavist,mržnja,bolesti,smrt i druge nevolje napadaše ljude, koji su dotad živeli sretno.Na dnu posude ostala je zatvorena samo slepa nada. Jedino ona nije mogla izaći jer je, na znak gromovnika, Pandora brzo zatvorila poklopac. tako je jedino dobro, nada, ostalo zatvoreno i nedostupno ljudima. Strašnije kazne za ljudski rod Zevs nije mogao smisliti. Zbog svoje uloge u Zevsovoj osveti ljudima Pandora je kasnije postala simbol nesrece uopšte, a izraz „Pandorina kutija“ upotrebljava se danas kao slikovit naziv za „izvor svakog zla“ ili „dar koji uzrokuje nevolje i svadje“. Izgleda da Zevsova strašna kazna prati i današnji svet, pun nesloge, mržnje, zavisti, zavade, ratova, zagadjenosti zemlje vode i vazduha, novih bolesti i drugih silnih nevolja. Kao da sva zla koja su izašla iz Pandorine kutije i danas caruju medju ljudima. Hoće li se ponovo pojaviti veliki Prometej da svojom plemenitom buktinjom uništi sve nevolje i spasi ljudski rod od davne kazne koju su nam izrekli zli Bogovi.*

 

 

*Neverni Toma*

*Na svetu ima dosta “nevernih Toma”, tj. onih koji nisu skloni da poveruju tuđim rečima dok se i sami ne uvere u njihovu istinitost. Oni dakle sumnjaju u sve što nije dostupno njihovom vlastitom iskustvu. Ima i onih koji su preterano sumnjičcavi, koji ne veruju ni u sta i teško prihvataju čak i sasvim uverljive dokaze za neku tvrdnju. Takvi se rođeni sumnjicavci takođe nazivaju “nevernim Tomama”. Prema tome izraz neverni Toma u našem jeziku označava dvoje:

1. čoveka koji veruje samo svojim rečima tj. samo onome sto sam može videti, cuti ili opipati, koji dakle sve proverava i nista ne prihvata unapred bez valjanih dokaza 

2. čoveka koji je nepopravljivi sumnjičavac, koji ne veruje ni u sta. U onom pravom smislu neverne Tome su filozofi, pa i svi istinski istraživači. 

Pošto je “sumnja vrlina razuma”, svako kome je stalo do istine, mora da sumnja da bi uopšte mogao misliti i dublje pronicati u tajne svata u kome živimo. Tako je jedan naš poznati kritičar, Dragan M. Jeremić, objavio (1965) knjigu “Prsti nevernog Tome”, koja je već samim svojim naslovom upuđuje na kriticarev stav prema onome što piše, tj. delima savremenih jugoslovenskih književnika. Zašto baš “prsti”, videćemo kasnije. U drugom smislu ovaj izraz, neverni Toma, ukazuje na negativnu osobinu onih koji su preterano sumnjićavi. Takav njihov odnos prema svetu dovodi do negiranja svega postojećceg, pa i mogućnosti bilo kokve spoznaje i napretka. Primera koji potvrđuju prvo ili drugo znacenje izraza ima dosta u našoj dnevnoj štampi, literature ili u svakodnevnom govoru, tako da ih nije potrebno ni navoditi. Biće, u svakom slučaju, zanimljivije da kažemo koju reč o tome kako je uopste nastao taj izraz i ko je bio taj Toma čije je ime postalo simbol ljudske sumnjičavosti. Prvi i pravi neverni Toma bio je Toma aposto, jedan od dvanaestorice Hristovih ucenika i verovesnka hrišćanstva. Atribut “neverni” stekao je zato što jedini nije verovao da je Gospod Hristos vaskrsao. Zbog ovog događaja izraz “neverni Toma” zadržao se u jeziku vekovima i danas. Na kraju izraz neverni Toma upotrebljava se i u nešto ismenjenom obliku kao “neverovni Toma” Ovo je zato da bi se izbegla dvoličnost: da se ne bi pomislilo kako je reč o onome “koji nije veran, okji ne drži zadatu reč”. 

 

 Календар такмичења из српског језика

ОСНОВНЕ ШКОЛЕ
Школско такмиЧење – до краја фебруара 2013. године
Општинско такмиЧење – 3. марта 2013. године
Окружно такмичење – 13. априла 2013. године
Републичко такмичење – 25. маја 2013. године (Тршић)

07.03.2013. | Обавештавамо вас да је праг пролазности на такмичењу из српског језика и језичке културе за основне школе са општинског на окружни ниво спуштен за седми разред на 13 поена, а за осми разред на 14 поена.


  08.04.2013. | Окружно такмичење из српског језика и језичке културе биће одржано у суботу, 13. априла 2013. године, са почетком у 10 часова. У Београду ће окружно такмичење бити одржано у ОШ "Драган Лукић", ул. Неде Спасојевић бр. 6 (Бежанијска коса).  

 

Напомена: На такмичењима се користи  Правопис српскога језика Матице српске, издање 2010. године, Пешикан, Пижурица, Јерковић, уређивачки одбор: Пешикан, Дешић, Остојић, Станојчић.

 

ОПШТИНСКО ТАКМИЧЕЊЕ


1. Градиво из претходних разреда
2. Садржаји предвиђени за школско такмичење и ново градиво реализовано до овог нивоа такмичења


5. разред
Проста реченица. Главни реченични  чланови: субјекат – независни члан реченице, предикат – централни члан речечнице. Именски предикат. Зависни реченични чланови: прави и неправи објекат – допуне глагола, прилошке одредбе (за место, време, начин, узрок, меру и количину); атрибут и апозиција.
Променљиве и непроменљиве врсте речи. Бројне именице. Промена именица (деклинација); граматичка основа, наставак за облик, појам падежа.
Основне функције и значења падежа.
Придеви – значење и врсте придева; слагање придева са именицом у роду, броју и падежу. Грађење, промена: компарација придева; функција придева у реченици, придевски вид.
Правопис: писање присвојних придева са наставцима -ски, -ов, -ев, -ин; писање управног говора; писање вишечланих географских имена; писање основних и редних бројева. 
Писање придева изведених од именица у чијој се основи налази ј (армијски).


6. разред
 Реченица (основни појмови): Комуникативна реченица (синтаксичкокомуникативна јединица која представља целовиту поруку) и предикатска реченица (синтаксичка јединица која садржи глагол у личном облику).
Независне и зависне предикатске реченице.
Вежбе у исказивању реченичних чланова речју, синтагмом и зависном реченицом.
Комуникативне реченице које се састоје од једне независне предикатске реченице и од више њих. 
Подела речи по настанку: просте, изведене и сложене. 
Суфикси – разликовање суфикса од граматичких наставака; 
творбена основа; корен речи. Примери изведених именица,придева и глагола (певач, школски, школовати се). 
Сложенице, примери сложених речи насталих срастањем двеју или више речи, односно њихових творбених основа; 
просто срастање и срастање са спојним вокалом (Бео/град, пар/о/брод). Префикси; примери именица, придева и глагола насталих префиксацијом (праунук, превелик, научити). 
Атрибутска и предикатска функција именица и придева.
Самогласници и сугласници; слоготворно  р. Подела речи на слогове. Пoдела сугласника по месту изговора и по звучности. 
Гласовне промене и алтернације – уочавање у грађењу и промени речи: палатализација и сибиларизација; непостојано а; промена л у о; једначење сугласника по звучности (одступања у писаном језику); једначење сугласника по месту изговора; јотовање; асимилација и сажимање самогласника; губљење сугласника.
Правопис: писање речце ли уз глаголе; писање речце и префикса не уз глаголе, именице и придеве; писање нај у суперлативима; употреба великог слова.
Писање одричних заменица уз предлоге. 
Писање заменица у обраћању: Ви, Ваш.
Писање имена васионских тела – једночланих и вишечланих.


7. разред
Врсте речи: променљиве и непроменљиве (систематизација и проширивање постојећих знања); подврсте речи. Граматичке категорије променљивих речи (код именица: род; број и падеж; код придева: род, број, падеж, вид, степен поређења; код променљивих прилога: степен поређења; код глагола: глаголски вид; глаголски облик, лице, број, род, стање, потврдност / одричност. Гласовне промене у промени облика речи (нормативна решења). 
Појам синтагме. Састав именичке синтагме: главна речи атрибути. Апозиција. Апозитив. 
Врсте глагола: безлични (имперсонални) и лични (персонални); прелазни, непрелазни и повратни. Безличне реченице. Састав реченице у вези са врстама глагола (обнављање и проширивање); ( граматички) субјекат, предикат (глаголски и именски), прави и неправи објекат, логички субјекат. 
Прилошке одредбе за место, време, начин, узрок, меру и количину. Реченични чланови исказани речју и синтагмом. 
Напоредни односи међу реченичним члаnовима – саставни, раставни и супротни. 
Независне предикатске реченице – појам комуникачтивне функције; подела на обавештајне, упитне, заповедне, жељне, узвичне.
Навикавање ученика на коришћење правописа (школско издање). Садржаји из правописа савладани у претодним разредима.


8. разред
Српски језик међу другим словенским језицима. Дијалекти српског језика (основни подаци). Народни језик (језик као скуп дијалеката) и књижевни језик. Појам нормирања. Развој српског књижевног језика: српскословенски, рускословенски, славеносрпски, Вукова реформа језика, писма и правописа, књижевни језик Срба од Вука до данас (основни подаци). Развој лексике српског језика (основни подаци). 
Језици националних мањина (основни подаци).
Језик свакодневне комуникације – говорени и писани. 
Главне особине писаних стилова јавне комуникације – публицистичког, научног, административног. 
Синтагме – придевске, прилошке, глаголске. 
Основне функције и значења глаголских облика (обнављање и проширивање знање). Употреба глаголских облика у приповедању. 
Грађење речи – обнављање; комбиновано грађење, грађење претварањем. Гласовне промене у вези са грађењем речи (само скретање пажње на нормативна решења). Систематизовање садржаја из правописа: употреба великог слова, интерпункција, спојено и растављено писање речи; писање скраћеница; растављање речи на крају реда

 

 ОКРУЖНО ТАКМИЧЕЊЕ (ГРАДСКО)

 

1. Градиво из програма редовне наставе у претходним разредима

2. Наставни садржаји предвиђени за претходне ступњеве такмичења и следеће градиво

5. разред

 Именичке заменице – личне заменице; промена, наглашени и ненаглашени облици, употреба личне заменице сваког лица себе, се; неличне именичке заменице.

 Глаголи – несвршени и свршени; прелазни, непрелазни и повратни глаголи. Инфинитив и инфинитивна основа;

грађење и основна функција глаголских облика: презент, презентска основа, наглашени и ненаглашени облик презента помоћних глагола; радни глаголски придев; перфекат; футур I.

 Правопис: писање заменицa Ви и Ваш у обраћању; писање одричне речце не; писање нај у суперлативима. Тачка и запета. Запета уз вокатив и апозицију. Неколико тачака.

Цртица.

6. разред

Придевске заменице: разликовање по значењу и функцији – присвојне, показне, односно'упитне, неодређене, опште, одричне; употреба повратне заменице свој.

Грађење и значења глаголских облика: аорист (стилска обележеност), футур II; имперфекат; плусквамперфекат; императив; потенцијал; трпни глаголски придев; глаголски прилози. Прости и сложени глаголски облици. Лични и нелични глаголски облици.

Правопис: писање глаголских облика које ученици често погрешно пишу (радни глаголски придев, аорист, потенцијал, перфекат, футур I).

Интерпункција после узвика.

Растављање речи на крају реда.

7. разред

Језик Словена у прапостојбини. Сеобе Словена и стварање словенских језика. Стварање старословенског језика: мисија Ћирила и Методија. Примање писмености код Срба.

Старословенска писма: глагољица и ћирилица. Старословенски споменици са српског тла.

Значења и употребе падежа (систематизација и проширивање постојећих знања). Падежи за означавање места завршетка кретања и места налажења. Падежна синонимија.

Комуникативна реченица као синтаксичка јединица састављена од најмање једне независне предикатске реченице. Комуникативне реченице састављене од двеју (или

више) независних предикатских реченица у напоредном односу: саставном (укључујући и закључни), раставном, супротном (укључујући и искључни).

Интерпункција у сложеној реченици (запета, тачка и  запета).

8. разред

Зависне предикатске реченице: обележја (зависни везници, везнички спојеви и др.);

 врсте: изричне (изричне у ужем смислу и зависноупитне), односне, месне, временске,

узрочне, условне, допусне, намерне, последичне и поредбене; конституентска функција у оквиру више реченице (независне или зависне) или синтагме.

 Интерпункција у вези са зависним реченицама. Напоредни односи међу зависним реченицама (саставни, раставни, супротни).

Главна правила стандардне акценатске норме и систематизовање знања о акцентима из претходних разреда.

 

Опширније...

Narodna književnost u 21.veku

Boze mili cuda velikoga,
Ili grmi il' se zemlja trese,
Il' udara more o bregove?
Niti grmi nit' se zemlja trese
Nit' udara more o bregove.
Vec to tramvaj ide Nemanjinom,
Kako ide vesela mu majka
Po tri trole u daljinu skace
Po tri u dalj', po dve u sirinu,
A po jednu sad gore sad dole,
Na stanici svakoj bitka slavna
Ko ce prvi uci u tramvaje.
A kad covek u taj tramvaj udje
Na ulazu kondukter devojka
Na glavi joj kapa umazana
Ispod kape kose necesljane
Te izdaje karte natenane.
Po dve karte na minut izdaje,
Svaki drugi minut se odmara.
U tramvaju guzva pregolema.
Da je kome stati pa gledati,
Imao bi zasto da se cudi,
Mesta ima za sezdeset ljudi,
A unutra tri stotine dusa.
Izmesa se i staro i mlado,
Izukrsta i noge i ruke,
Dzeparosi rade na sve cetir' strane
Pod klupama sitna deca sede
Na klupama po petoro ljudi
A ostali na noge lagane,
Jedno drugom gaze na zuljeve
I pod rebra laktove guraju.
Tu se jedan junak zadesio:
Desnom nogom na prednjoj platformi,
Leva mu se jos po zadnjoj vuce,
Drugi gurnu noge kroz pendzere,
Treci junak i noge i ruke.
Jednom samo glava u tramvaju,
Telo mu se po vazduhu klati,
A cetvrti sve je nadmasio,
Zubima se za migavac drzi.
U tramvaju cika, plac i vika.
Svi putnici oci izbecili,
Mislis, sudnji dan im odzvonio.
U tramvaju, stari ljudi pamte,
Behu nekad sipke za drzanje,
Ali sada od silnijeh sipki
Samo jedna zdrava ostanula.
Drzi sipku sto pedeset ljudi.
Tramvaj skripi, trza, cima, trese,
Pa nastaje zveka i zvonjava.
To putnici gube ravnotezu,
Junackim se glavam' sudaraju,
A kad stigne poslednja stanica
Tuzno ti je okom pogledati;
Kad izlaze ljudi iz tramvaja
Nekom nema na cipeli djona,
Jednom fali leva nogavica,
A drugome i oba rukava
Jedan udje u novom odelu,
A izadje u gace kupace.
Ostala mu od celog odela,
Dva, tri konca tanka, duga bela,
to tako biva svakog dana,
Sve do mraka, a od jutra rana.

6. РАЗРЕД

 

1.Повежи наведене речи у левој колони са одговарајућом гласовном променом у десној колони. У левој колони једна реч је сувишна.

1. свадба            а) палатализација

2. вожња            б) прелазак л у о

3. руски              в) једначење сугласника по звучности

4. сеоба               г) једначење сугласника по месту творбе

5. кружић

 

2.У сваком низу речи подвуци оне у којима запажаш губљење сугласника:

 

а) савесна, радосна, мирисна, часна;

б) руски, шведски, безбедан, безначајан;

в) ђаци, задаци, облаци, јунаци.

 

3. У следећој реченици подвуци две речи у којима запажаш резултате једначења сугласника

по звучности:

 

Добро обриши ципеле и истреси кишобран или јакну пре уласка у школу.

 

4. Од следећих придева изведи именице суфиксом –ост:

 

млад _______________, редак _______________, нежан _______________.

 

5. Прочитај следећу реченицу и одреди службу речи у њој, као што је започето.

 

Ивана, моја комшиница, прави недељом воћне колаче.

 

1. Ивана                           a) објекат

2. моја комшиница         б) субјекат

3. прави                            в) апозиција

4. недељом                       г) предикат

5. воћне колаче                 д) прилошка одредба

 

6. Поред сваке реченице напиши слово које се налази испред значења које у тој реченици

има глагол ићи.

1. Пожури, иде аутобус! _____                а) ходати

2. На море идем авионом. _____             б) улазити

3. Иди брже да не закасниш. _____          в) долазити

4. Са улице се иде право у кућу. _____   г) путовати

 

7. У сваком од одломака из приповетке Кањош Мацедоновић Стефана Митрова Љубише употребљен је један облик казивања. Заокружи назив тог облика.

1.

– Ми се надали да ће нам доћи бољи и виши јунак негo си ти.

Наједи се Кањош да пукне:

– Моја господо! Бољи и виши пођоше бољијема и вишијема, а ја једва вас допадох.

нарација дескрипција дијалог монолог

 

2.

Приспије Кањош у Млетке на Цвијети, у најљепше доба године. Гдје ће, гдје неће,те он код оне тројице гдје је пио кафу.

нарација дескрипција дијалог монолог

 

 

8. Упиши сугласнике т и д у следеће речи, водећи рачуна о правилном писању тих речи:

 

по__сетити, о__странити, супро__ставити, пре__поставка, о__шетати.

 

9. Прочитај следећу реченицу и упиши у табелу падеж у којем су подвучене именице. Једно поље је већ попуњено.

Али упоредо са даном који је јачао доле над градом и овде око мене, расло је и то моје сећање на догађај из детињства.

Именица у реченици                Падеж

даном

сећање номинатив

детињства

 

 

 

8. РАЗРЕД

 

1.Заокружи слово испред назива врсте зависне реченице којој припада подвучена реченица.

Застао сам да потражим слободно место.

а) изрична реченица

б) намерна реченица

в) условна реченица

г) последична реченица

 

2.Заокружи слово испред реченице у којој реч колено има метонимијско значење.

а) Милан је пао и повредио колено.

б) Моја сукња допире тачно до колена.

в) Мама је Милану закрпила колена на фармеркама.

г) Десно колено ме је заболело од клечања на песку.

 

3.Прочитај текст.

Изгледа да су Вавилонци први наслутили прави облик Земље, али то сазнање

косило се са њиховим традиционалним верским схватањима, према којима је небо

имало облик звона које је покривало Земљу. Зато се и нису усудили да обелодане оно

што им је изгледало очигледно, већ препустише слободоумнијим Грцима да то учине.

1. Подвуци у тексту реч која значи бити у нескладу.

2. Реч обелоданити у тексту значи:

а) објаснити;

б) објавити;

в) осудити;

г) обележити.

Заокружи слово испред тачног одговора.

 

4. Напиши назив књижевнонаучне врсте (биографија, аутобиографија, дневник, путопис, мемоари) на основу наведених одлика.

а) Аутор приповеда о значајним друштвеним или културним збивањима којих се сећа

као учесник или сведок.

Назив врсте: _________________________________

б) Аутор свакодневно пише о догађајима из сопственог живота.

Назив врсте: ________________________________

в) Аутор приповеда о животу неке значајне личности на основу историјских података.

Назив врсте:_________________________________

 

5.У реченицама су подвучене стилске фигуре. Повежи назив стилске фигуре са словом испред реченице у којој се та стилска фигура налази, као што је започето. Једна стилска фигура је сувишна.

 

1. контраст                   а) Замирисаше траве под плаштом ноћи.

2. хипербола                 б) Упутио се у град празних бисага и пуна срца.

3. градација           в) Због мирне нарави и добронамерности

4. метафора сви су јој се дивили.

5. персонификација г) Кржљава јабука је куњала крај расцветане крушке.

 

6.Одреди врсте подвучених зависних реченица.

1. Сунце је било тек прошло половину неба кад су се чобани вратили.

______________________________

2. Кад би људи слушали само свој страх, не би нико жив помолио главе из куће.

______________________________

3. Сто живота осећала је сада у себи мала Аска, а све њихове снаге употребила је да

продужи један једини, свој живот.

______________________________

4. Седење на трему у летњој ноћи било је тако добро, тако лако и тако смирујуће да га

никада ништа не би могло уништити.

______________________________

 

7.Прочитај одломке из књижевних дела. Затим напиши наслове дела из којих су узети

одломци, имена аутора дела и називе врсте дела.

1. Ја сам се врло обрадовао што ћу видети тог чувеног црногорског владаоца и

великог српског песника. Што сам год његово читао, остало ми у души. Његов Горски

вијенац прави је вијенац српске књижевности. Полако сам силазио низ степене и

благосиљао сам овај случај којим је донео овак’у радост. Жељан сам био српски говорити.

На целом путовању од Париза довде нисам видео Србина. У туђини сваки једва чека да

види свог сународника.

а) Наслов књижевног дела:_______________________

б) Име аутора: ___________________________

в) Назив врсте дела:_____________________

 

2. – Хајдемо-те одавде! – рече капетаница. – Овде је несрећа, а ми... – Она погледа

у обе ноге свом мужу и у пуне обрашчиће свога детета... – ми смо, хвала богу, срећни и

пресрећни!

Тада су одвели Благоја и сина с поклонима на каруцама у варош. Људи добра срца

чинили су им донекле поклоне, али све се на свету огугла. Све избледи: и одушевљење,

и љубав, и дужност, и сажаљење, и не можеш га више познати као ни топузова вранца

који је некада добијао сваку трку, а сад окреће сухачу.

а) Наслов књижевног дела:_______________________

б) Име аутора: ___________________________

в) Назив врсте дела: _____________________

 

 

 

 

7.РАЗРЕД

 

1.Прочитај реченице. Обрати пажњу на независне реченице и врсту напоредног односа

којим су оне повезане у оквиру комуникативних реченица. Комуникативне реченице

обележене су бројевима.

1. Европа је увелико у „првим данима“ Другог светског рата, али вести из света споро

стижу у ову провинцијску забит.

2. Два музиканта стоје на заравни благе падине и певају.

3. Старији музикант има око двадесет година, док је други дванаестогодишњи дечак.

Саставни однос јавља се у комуникативној реченици обележеној бројем ____.

Супротни однос јавља се у комуникативним реченицама обележеним

бројевима ____ и ____.

 

2.Одреди врсте синтагми у следећим реченицама:

1) Берући трешње, попео се врло високо.

2) Поврће има веома важну улогу у исхрани.

3) Маслачак је зељаста, вишегодишња биљка.

 

3. У следећем примеру дате су три независне предикатске реченице. Подвуци њихове

субјекте, који су исказани синтагмом.

Врата крчме су ишарана именима, под кровом виси стари венац ђурђевског

цвећа, а окна на прозорима излепљена су пожутелим, старим новинама.

 

4. Заокружи слово испред реченице у којој је глаголска синтагма у служби

(функцији) прилошке одредбе за узрок.

а) Изгубивши појам о времену, закаснио је на час.

б) Ветар је јако дувао, а киша је пљуштала добујући по крововима.

в) Бака је, испричавши причу о дедином путовању, заћутала.

г) Размишљајући о распусту, пожелео сам да са друговима одем на летовање.

 

5. У првој реченици подвуци прави објекат, а у другој реченици подвуци неправи

објекат.

1. Уживајући у погледу на усталасану воду, лагано смо прелазили стари мост са каменим

луком.

2. Некада су људи веровали у магијску моћ црвеног ускршњег јајета.

 

6.Прочитај следећу реченицу и одреди значење подвучене речи.

Иако је имао услова за напредак у послу и сопствени развој, остао је приземан човек.

Реч приземан у реченици значи:

а) одмерен, скроман;

б) срдачан, приступачан;

в) поштен, искрен;

г) прост, примитиван.

Заокружи слово испред тачног одговора.

 

7.У одломку из текста Потера за пејзажима Пеђе Милосављевића подвуци персонификацију.

 

Гледам у беле прозоре тражећи оно чега се можете одрећи. Али не видим

ништа. Госпође једу сладолед у хаљинама из 1932. године. Једина присна сазнања,

то су ове позлаћене куће од камена, које се гледају и скоро милују.

 

 

Između stare i nove književnosti

Posle Velike seobe 1690. težište čitavog književnog i kulturnog života srpskog naroda pomera se s juga na sever, iz turskih oblasti na područja pod Habsburškom monarhijom. Gotovo sve što je srpska književnost dala u narednih sto i više godina stvoreno je u toj novoj sredini u istorijskim prilikama bitno različitim i od onih raznih i od onih u kojima su u to vreme živeli drugi delovi srpskog naroda.

Književni rad u početku nastavio se na starim osnovama. Poetika je tradicionalna, vizantijsko-crkvenoslovenska, ali sa značajnim inovacijama. Kod nekih pisaca oseća se uticaj rusko-ukrajinskog baroka, a u književni jezik, više nego ranije, prodire živ, narodni govor. Novo književno stoleće otvara nesuđeni srpski despot Đorđe Branković (1645-1711) opsežnom Slavenoserbskom hronikom, pisanom teško pristupačnim jezikom ali vrlo značajno po uticaju na razvoj naše istoriografije i političke misli u 18. v. U monaškoj literaturi, koja i dalje preovlađuje, izdvajaju se dela na narodnom jeziku u koja spada putopis u Svetu zemlje Jeroteja Račanina iz 1721, kao i mnogobrojne besede Gavrila Stefanovića Venclovića (druga polovina 17. v. - oko 1747), koji je pisao uporedo i stari, srpskoslovenskim, i narodnim jezikom. On je vrstan znalac srpskog jezika, istinski jezički stvaralac, majstor besedničkog stila.

Srpska književnost ipak nije krenula putevima ikoje je otvorio Venclović. Nepripremljeni za život u novoj sredini, bez škola i učitelja, bez knjiga i štamparija, Srbi se okreću "jednovernoj" Rusiji ištući od nje pomoć. Prve regularne škole osnivaju ruski učitelji, u njima se uči iz ruskih knjiga na ruskoslovenskom, koji postaje jezik liturgije i čitave kulture. Preko Rusa dolaze i druge novine: dominacija stiha umesto dotadašnje retorske proze (osnovni stih je tzv. poljski trinaesterac), barokni ornamentalizam, drama. Sholastička gimnazija u Sremskim Karlovcima (1733-1739), čiji su osnivači učenici Kijevske duhovne akademije, bila je prvo žarište nove, barokne književne kulture. Iz te konstitutivne faze novog stila, osim prigodnih, religioznih i rodoljubivih pesama, imamo i dva opsežnija dela u stihu: baroknu dramu Traedokomedija (izvedena 1734) Emanuela Kozačinskog i zbornik grbova i heraldičkih pesama Stematografija (1741) Hristifora Žefarovića. U oba dela vizija srpske istorije dovodi se u sklad sa suvremenim nacionalnim težnjama i potrebama.

Na tim temeljima u narednim decenijama izrastaju dva svestrana stvaraoca, Jovan Rajić (1726-1801) i Zaharije Orfelin (1726-1785), prvi teolog, istoričar i pesnik, drugi daroviti slikar, naučnik i pesnik. Među Rajićevim delima izdvaja se monumentalna Istorija raznih slovenskih narodov, naipače Bolgar, Horvatov i Serbov (I-IV, 1794/5), sinteza čitave naše dotadašnje istoriografske literature, prožeta rodoljubivim osećanjima i prosvetiteljskim idejama, značajna i kao riznica književnih motiva iz nacionalne prošlosti. Orfelin se više rukovodio suvremenim potrebama naroda. On je pokrenuo prvi časopis na slovenskom jugu ("Slavenoserbski magazin", 1768), pisao školske udžbenike, radove iz ekonomije, fizike, dao veliku monografiju ruskog cara Petra I. Među pesmama najznačajnija mu je "Plač Serbiji" (1761), nacionalna jeremijada, slobodoumna i kritična, napisana u dve jezičke verzije, srpskoj i crkvenoslovenskoj. Kao i Rajić, Orfelin je pošao od ruskih baroknih modela 17. v., da bi se kasnije približio idealima ruskog i zapadnog prosvetiteljstva.

Evropeizacija i rađanje nove književnosti

Početkom 80-tih godina 18. v., u doba cara reformatora Josifa II, srpska književnost ulazi u period korenitih preobražaja. Inicijator promena bio je prosvetitelj i racionalista Dositej Obradović (1739-1811). Rođen u današnjem rumunskom Banatu, on je svoj duhovni razvoj počeo dvostrukim bekstvom, sa zanata u manastir a potom iz manastira u svet, da bi najveći deo života proveo na putu. U prvom periodu svog života Dositej kao odbegli monah putuje najvećma po zemljama pravoslavnog jugoistoka, upoznajući tako sve narodne i sve kulturne jezike tog prostora. Pre odlaska na Zapad on se razvio u književnika i humanistu istočnoevropskog tipa s dominantnim grčkim uticajem (a ne ruskim kao kod drugih tadašnjih naših pisaca), što je došlo do izraza u nekoliko njegovih ranih, za života neobjavljenih dela (Ižica, Venac od alfavita, Hristoitija i dr.). U drugom periodu života (od odlaska u Beč 1771) Dositej se sasvim okreće Zapadu: upoznaje zemlje srednje Evrope, sluša predavanja na univerzitetima u Nemačkoj, boravi u Parizu i Londonu, brzo i lako savlađuje oba klasična i sve glavne evropske jezike i prevodi s njih. Za to vreme on se iz osnova izmenio: odbacio je mantiju i stavio periku, od odbeglog monaha postao je slobodni mislilac, Evropejac, filosof u duhu 18. v., prvi moderni srpski pisac. Dositejevo delo ima dvostruku osnovu: njegovo lično iskustvo, poznavanje naroda, putničke doživljaje i dodire s drugim narodima, s jedne, te njegovu ogromnu lektiru na klasičnim i modernim jezicima, s druge strane. Kao pisac zahtevao je napuštanje konfesionalnih pretpostavki ranije kulture, prihvatanje zapadne prosvećenosti i stvaranje književnosti na narodnom jeziku prema antičkim i modernim evropskim uzorima. Taj program sažeto je formulisao u prosvetiteljskom manifestu Pismo Haralampiju a široko ga je obrazložio polazeći od vlastitih doživljaja u svom glavnom delu, autobiografiji Život i priključenija (I, 1783, II, 1788). Ostala dela nastala su pretežno slobodnom adaptacijom stranih tekstova (Sovjeti zdravog razuma, Basne, Sobranije i dr.). Ona su žanrovski heterogena, u njima ima anegdota, basana (omiljena Dositejeva forma), pripovedaka, ponekad stihova, u jednom slučaju čak i drama (Lesing), zatim moralnih eseja, filosofskih traktata i dr. U najboljim nalazimo isto što i u autobiografiji: živo osećanje za narodne potrebe, didaktiku, humor, živopisne likove, poetske opise prirode. Najznačajniji srpski pisac 18. v., jedan od vodećih prosvetitelja srednje i jugoistočne Evrope, prevođen još za života na rumunski, Dositej je začetnik nove srpske književnosti, s ogromnim uticajem kako na naredne generacije pisaca tako i na njene dalje tokove, sve do danas.

U poslednjim decenijama 18. i prvim decenijama 19. v. udareni su temelji nove srpske kulture i književnosti: osnovane su škole, pokrenuti prvi listovi, stvoreno je pozorište, napisani su kompendijumi iz osnovnih naučnih disciplina, uvedeni novi književni žanrovi (roman, drama, esej, razni pesnički oblici). Od njih je najveći uticaj imao roman s Milovanom Vidakovićem (1780-1841), kao glavnim predstavnikom, koji je svojim moralnim i sentimentalnim povestima i svojim "slatkim stilom" postao omiljen kod široke čitalačke publike. Slična orijentacija obeležava i delo Joakima Vujića (1772-1847), "oca srpskog teatra". On je stvarao pozorišne amaterske družine i za njihove potrebe "posrbljavao" drame nemačkih pisaca (Kocebu i dr.). Dok je proza težila patetičnoj i lirskoj osećajnosti, u poeziji je preovladao ideal učenosti, i to one vrhunske, čiji su uzori u klasičnoj kulturi. Iz te orijentacije ponikao je prvi srpski pesnički stil, klasicizam. Njegov utemeljivač Lukijan Mušicki (1777-1837), arhimandrit manastira Šišatovca, potom episkop, u svojim pesmama didaktične i rodoljubive inspiracije negovao je klasične pesničke forme, a za njim je pošlo nekoliko generacija pesnika.

Patrijarhalna i građanska kultura

U prvoj polovini 19. v. proširuje se kulturno područje. Posle dva oslobodilačka ustanka (1804, 1815) u književnost ulazi Srbija, potom Crna Gora, delimično slobodna još od kraja 17. v., i drugi krajevi južno od Save i Dunava. S njima dolaze do izražaja sasvim nove pojave: narodna, patrijarhalna kultura, kolektivno stvaralaštvo, usmena poezija. One prodiru u sferu pisane reči i počinju razarati tradicionalne i uspostavljati nove vrednosti. Književnost ulazi u period dugotrajnih, bespoštednih borbi, iz kojih će izići preobražena.

Nosilac tog velikog pokreta iz naroda bio je Vuk Stefanović Karadžić (1787-1864), reformator književnog jezika, kodifikator usmene književnosti, istoričar, etnolog. Rođen u selu Tršiću kod Loznice u porodici koja se u prvoj polovini 18. v. doselila iz Stare Hercegovine, Vuk je u detinjstvu i mladosti stekao izvanredno poznavanje jezika, poezije i običaja prostog naroda. Kada se, posle sloma Prvog srpskog ustanka (1804), čiji je učesnik bio u 26. godini života, našao u Beču, on nije, po vlastitom priznanju, ni pomišljao na književni poziv. Susret sa slovenačkim slavistom Jernejem Kopitarom bio je presudan za Vukovo opredeljenje. Pošto je od Kopitara stekao osnovna filološka znanja i uputstva za rad, dao se na posao i u toku pedesetogodišnje neumorne aktivnosti obavio poslove za čitavu akademiju nauka. Kao poznavalac narodne kulture, Vuk je jedno od prvih imena u evropskoj folkloristici svog doba. Njegova klasična zbirka narodnih umotvorina (Srpske narodne pjesme I-IV, Srpske narodne pripovijetke; Srpske narodne poslovice), nastala izborom iz ogromne građe koju je sakupio sam i uz pomoć mnogobrojnih saradnika, imala je širok evropski odjek. Srpske narodne pesme prevode se na mnoge jezike, o njima pišu najistaknutiji pisci, među ostalima i Gete, njih oponašaju na raznim jezicima. U filologiji, gde je njegov rad najveći, obavio je četiri temeljna posla: napisao prvu gramatiku, prvi rečnik (Srpski rječnik, 1818), reformom tradicionalne ćirilice stvorio modernu srpsku azbuku zasnovanu na fonološkom principu, stvorio moderni srpski književni jezik na temelju narodnih govora. U kritikama tadašnjeg književnog jezika i u polemikama s mnogim protivnicima dao je prve oglede naše filološke i književne kritike, kao što je u tekstovima o narodnim umotvorinama dao osnove za teoriju i istoriju usmene književnosti. Svoju reformu krunisao je izvanrednim prevodom Novog zavjeta (1847), kojem će kasnije njegov mlađi saradnik Đura Daničić, (1825-1882) pridružiti prevod Starog zavjeta. Uporedo s jezikom i narodnim umotvorinama Vuk se bavio i drugim oblastima narodnog života. Utoku cele svoje književne karijere on je prikupljao građu s namerom a opiše "običaje, sujeverje, mitologiju i domaći život srpskog naroda". Deo te građe uneo je u Srpski rječnik, koji je zbog toga prerastao prvobitnu namenu i postao enciklopedija narodnog života, i u druge svoje radove, dok je sintetičko delo Život i običaji naroda srpskog ostalo nezavršeno. Kao istoričar opisao je sve važnije događaje i ličnosti Prvog i Drugog srpskog ustanka, objavio na nemačkom knjigu o Crnoj Gori, sarađivao s nemačkim istoričarem Leopoldom Rankeom u radu na delu Die serbische Revolution, preko kog se evropska javnost upoznala sa srpskom istorijom. Vuk je izvanredan prozni pisac, "tvorac čiste srpske proze i stila". To je primetno u svim njegovim radovima: u žestokim, temperamentnim polemikama o jezičkim pitanjima, u opisima narodnog života u Srpskom rječniku, u stilizaciji narodnih pripovedaka, u prevodu Novog zavjeta (srpska Biblija, u Vukovu i Daničićevu prevodu, najlepši je spomenik srpskoga na narodnoj osnovi izgrađenog književnog jezika). Ali najbolje osvedočenje Vukovog spisateljskog dara nalazimo u njegovim istorijskim spisima. Kao pripovedač Vuk se nadovezuje na umetnost usmene reči. Njegov stil suprotan je duhu tadašnje naše sentimentalno-didaktičke proze, u njemu nema ničeg suvišnog ni kitnjastog, nema primesa patetike i sentimentalnosti. Vuk o svemu pripoveda mirnim, epski nezainteresovanim stilom, nastojeći stalno da održi stav objektivnog hroničara, čiji je glavni cilj da istinito svedoči. A u stravi, on je mnogo više od toga: slikar društvenih naravi, vrstan karakterolog, istorijski mislilac.

Iz istih izvora potekli su i Memoari Vukovog savremenika Prote Mateje Nenadovića (1777-1854), ustaničkog vojvode i prvog diplomate nove Srbije. Vuk priča kao nepristrasni svedok a Prota kao angažovani učesnik ustaničke epopeje. On piše stilom nadahnutog usmenog pripovedača, kod koga ima jednostavnosti i naivnosti ali, isto tako, teške životne zbilje, istorije, razmišljanja, humora. To je najlepša knjiga uspomena koja je ikad napisana na srpskom.

Iz ustanka je izišao i Sima Milutinović Sarajlija (1791-1847) jedan od vodećih pesnika tog doba. U životu nemiran duh, lutalica, svaštar, radoznao ali neistrajan, on je ostavio iza sebe obimno i raznovrsno delo: veliki epski spev o Prvom srpskom ustanku Serbijanka, tri dramska dela, od kojih je najznačajnija Tragedija vožda Karađorđa, lirske pesme, kosmičke spevove, zbirku narodnih pesama, istorijske radove i dr. Po vrednosti neujednačen i teško čitljiv zbog zamršenog jezika punog neologizma, tumač epske tradicije i ustaničke heroike, pesnik romantičarskog temperamenta ali sa snažnim primesama klasicizma, on je ostavio snažan utisak na savremenike i uticao na mnoge pisce. Najviše mu duguje najveći srpski pesnik P. P. Njegoš.

Glavno poprište kulturnog života ostalo je i dalje na severu, u današnjoj Vojvodini i u srpskim naseobinama u Mađarskoj i Rumuniji. Glavni književni centar nalazio se u Pešti, u kojoj je osnovao prvo naučno društvo Matica srpska, pokrenut časopis "Srpski letopis" (1825), koji pod imenom "Letopis Matice srpske" (od 1873) izlazi i danas. Ta visoko razvijena građanska sredina bila je odbojna prema inovacijama s juga. Dok je narodne pesme rodoljubivo prigrlila, Vukov narodni jezik činio se većini primitivan i nedovoljan za najviše kulturne potrebe. Oko osnovnih pitanja jezika i književnosti između pisaca iz te sredine i Vuka Karadžića vodio se u toku nekoliko decenija pravi književni rat. Literatura se vezivala za tradiciju 18. v., za Dositeja, Vidakovića, Mušickog. Dositej je delovao kao učitelj razuma, "srpski Sokrat", Evropejac. Vidaković je u romanu proizveo više beznačajnih epigona. Mušicki je stvorio prvu pesničku školu, školu "objektivne lirike" ili "mirnog čuvstva", kako će je kasnije nazvati romantičari. Preko Mušickog ona se vezivala za Horacija i antičku poeziju ali je bila otvorena i prema savremenijim pesničkim tokovima, prema J. V. Geteu i F. Šileru, prema nemačkom i evropskom klasicizmu i predromantizmu, prema našoj narodnoj poeziji. Iz te škole potekao je i jedan pesnik trajne vrednosti, Jovan Sterija Popović (1806-1856). On se odlikovao i u drugim žanrovima, a posebno u drami.

Drama, uz poeziju, filozofiju i istoriju, najviše obeležava književnost tog doba. Originalna drama nastaje u trećoj deceniji 19. v., a među njenim tvorcima najznačajniji je Sterija. On je uporedo pisao istorijske tragedije ili "žalosna pozorja" i komedije iz suvremenog života ili "vesela pozorja", od kojih druge imaju trajnu vrednost. Sterija je moralista, društveni kritičar i satiričar. Njegova komedija je neposredno angažovana u društvenim i kulturnim zbivanjima svog doba. Ona izobličava pogrešno vaspitanje, pomodarstvo, snobizam, ismeva nadriučenost naših pisaca i njihov "nakaradni", "slavjanski" jezik. Čak i mane univerzalnog karaktera, kao što je škrtost, osvetljavaju se iz lokalne perspektive (Tvrdica). Vrhunac angažovanosti postigao je u komediji političkog ponašanja građana, koje se kreće između visokoparnih patriotskih fraza i trgovine nacionalnim interesima (Rodoljupci). Blizak komediji je i njegov Roman bez romana, neka vrsta srpskog Don Kihota, u kojem je parodirao Vidakovića i stariji roman uopšte. Kao pesnik, Sterija se ostvario u poslednjim godinama života, kada je objavio knjigu Davorje (1854). Njegova poezija - refleksivna, pesimistička, intelektualna - sadrži razmišljanja razočaranog i bolesnog čoveka, koji je povukao iz javnog života. Proizišla iz tradicije klasicizma, ona je suprotna duhu romantičarske poezije, koja je u to vreme sasvim prevladala.

Kao gotovo sve literature srednje i istočne Evrope, i srpska književnost u prvoj polovini 19. veka dobija svog najvećeg pesnika. Petar Petrović Njegoš (1813-1851), vladika i vladar Crne Gore, u svom pesničkom razvoju obuhvatio je čitavu tu epohu, od narodne poezije preko klasicističkih stremljenja do romantike. Počeo je kao narodni pevač pesmama o crnogorskim borbama s Turcima, zatim se priklonio klasicističkom maniru, gde su mu učitelji bili više ruski nego srpski klasicisti. Njegovi antički uzori nisu bili rimski, nego helenski, a pre svega Homer, Pindar, tragičari. U poslednjoj fazi približio se suvremenom romantizmu (Puškin, Igo, Lamartin). Njegoš nije tematski raznovrstan, on je u biti bitematski pesnik. Njegove su osnovne teme kosmička sudbina čovek i istorija sudbina Crne Gore i Srpstva. U osnovi njegove kosmičke poezije nalazi se misao o jedinstvu čoveka i Boga, o čovekovoj nebeskoj preegzistenciji, o njegovoj moralnoj krivici, padu i ponovnom uzdizanju. Ona govori o čovekovom duhovnom povratku na početke svog bića, na izvore svog postojanja. Tu temu on je razvio u nizu pesama (među njima je najbolja Misao, da bi joj dao završni oblik u kosmogonijskom spevu Luča mikrokozma (1845) u kojem je motiv biblijskog pada čovekova pomeren sa zemlje na nebo i interpretiran, s jedne strane, u duhu neoplatonističke tradicije, a s druge, pomoću modernih prirodnonaučnih shvatanja. Među pesmama najbolja mu je Noć skuplja vijeka, ljubavna fantazmagorija, neobičan spoj erotike i spiritualnosti. Iz crnogorske istorije nastali su Njegoševi dramski spevovi Gorski vijenac (1847) i Lažni car Šćepan Mali (1851), od kojih je prvi njegovo najbolje delo.

U Gorskom vijencu ogleda se ceo pređeni put i čitava epoha u kojoj je nastao. Na temelju narodne pesme Njegoš je stvorio novu pesničku formu, oslanjajući se pri tome na tradicije evropske poezije od Homera do romantizma, kao i na pesnička iskustva savremenih srpskih pesnika, a pre svega na svog učitelja Milutinovića. Sintetičan po svojim zahvatima u tradiciju, Gorski vijenac je takav i po svojim umetničkim osobinama. Oko jednog događaja nevelikih razmera Njegoš je prikazao čitavu crnogorsku istoriju, opevao slavne događaje iz prošlosti, naslikao svakodnevni domaći život, prikazao susedne narode Turke i Mlečane, tako da u njemu imamo tri sveta, tri civilizacije, evropski zapad, islamski istok i između njih uklešten, naš svet. Spev je isto tako otvoren prema prirodi i kosmosu. A ta otvorenost dobija razne oblike, od folklornih posmatranja nebeskih prilika preko makrokosmičkih vizija vladike Danila do filosofskih meditacija igumana Stefana, u kojima se hrišćanska tradicija dodiruje s modernom naukom. Struktura speva, nesaglasna s pravilima dramske forme, ima dublju zasnovanost. Gorski vijenac počinje kao pesnička vizija, nastavlja se kao političko-istorijska drama, prelazi dalje u venac epskih slika iz narodnog života, a završava se prizorima zasnovanim na paralelizmu istorijskih zbivanja i filosofske refleksije. To je svojevrsna pesnička enciklopedija u kojoj su obuhvaćene sve pesničke forme i svi vidovi crnogorske stvarnosti i istorije, jedna od onih izuzetnih pesničkih tvorevina u koje kao da se sleglo sveukupno iskustvo pojedinih naroda. Spev je preveden na glavne evropske jezike, na neke i više puta.

Romantizam i procvat lirike

Sredinom 40-ih godina Vukova borba za književnost na narodnom jeziku ulazi u završnu fazu. U tom pogledu prekretničku ulogu imale su knjige izašle 1847, Vukov prevod Novog zavjeta, Njegošev Gorski vijenac i dela dva mlada sasvim nova pisca, Pesme Branka Radičevića i filološka rasprava Rat za srpski jezik i pravopis Đure Daničića. Razdoblje započeto tim delima donosi punu pobedu romantizma kao stilskog pravca. Dok je prethodno bio samo jedna od književnih struja s dosta primesa klasicizma, počevši od B. Radičevića romantizam se javlja kao suprotnost klasicizmu a posle njegove smrti postaje stilska dominanta epohe. Pretpostavke našeg romantizma jesu: Vukova jezička reforma, narodna poezija i evropski uticaji, a ti uticaji bili su različiti: nemačka poezija, posebno Hajne, Bajron i bajronizam, Petefi, u drami Šekspir, i dr. I naša romantika, kao i drugde u Evropi, bila je prevashodno lirska. Kratka lirska pesma, po sadržini ispovedna, rodoljubiva ili meditativna, bila je glavna vrsta romantičarske poezije. Lirskom na čelu podređena su i druga dva pesnička žanra romantizma, bajronovska poema i istorijska drama. Lirizam obeležava i romantičarsku prozu, čija su dostignuća inače manje značajna.

Rodonačelnik srpske lirske romantike Branko Radičević (1824-1853), raskrstivši podjednako sa zastarelim klasicizmom i nestvaralačkim oponašanjem narodne poezije, uveo je naše pesništvo u prostore evropskog romantizma. On je pesnik elementarnih osećanja, blizak animističkom i panteističkom poimanju sveta. Njegove najjednostavnije pesme sadrže obično male lirske priče, prizore s momcima i devojkama u slobodnoj prirodi. One su radosne, vedre, umiljate, ali istovremeno raspusne i čulne. U drugima se javljaju setni tonovi i sumorna, elegična raspoloženja; među ovima je i najpoznatija njegova pesma Kad mlidijah umreti. Premda prevashodno lirski talenat, Branko je ipak težio da stvori veće pesničke kompozicije i sanjao o tome da napiše veliki ep. Najveći domet dao je u dva lirska speva, Đački rastanak i Tuga i opomene, te u satiričnom spevu Put u kojem slavi Vuka Karadžića i ismeva njegove protivnike. Prva dva dela pripadaju suprotnim stilskim tendencijama. Đački rastanak uvodi nas u najuži zavičajni krug pesnikov, u ozareni karlovački, fruškogorski predeo, u dane veselog đakovanja s razigranim kolima i vedrim popevkama u kojima se oseća ritam sremske poskočice i radosno strujanje narodnog života. Tuga i opomena otkriva drukčiji svet i na drugi način. To je veća lirska kompozicija napisana u oktavama i najvećim delom u jampskim jedanaestercima prema uzorima iz pozne nemačke romantike. Banalna ljubavna fabula o dvoje mladih koje razdvaja najpre mladićev put u drugi kraj a potom smrt drage lirski je višestruko nadograđena vizuelnim i auditivnim slikama prirode. Složene strukture, raskošne imaginacije i zatamnjenog smisla, ta poema otkriva drukčijeg Branka od onog kakav je u većini drugih pesama, što se govori o raznovrsnim mogućnostima ovog pesnika koji je svoju sudbinu sam najbolje opisao u stihovima: "Mnogo hteo, mnogo započeo, / čas umrli njega je omeo."

Brankovom književnom pokolenju pripadaju filolog Đura Daničić, romantičarski pripovedač Bogoboj Atanacković, pesnik Jovan Ilić i, kao najznačajniji, putopisac Ljubomir Nenadović (1826-1895), sin Prote Mateje. Među njegovim putopisima po svojim umetničkim kvalitetima izdvaja se Pisma iz Italije i Pisma iz Nemačke. Prva su značajna i kao knjiga o Njegošu, s kojim je Nenadović putovao po Italiji.

Branko je ostao usamljena pojava u svom vremenu. On je umro isuviše rano da bi dočekao pobedu svog pravca. Ali 50-ih godina javlja se nov naraštaj pesnika, koji dovodi do kraja njegovu pesničku osnovu i s kojima se romantizam utvrđuje kao vodeći pravac.

Prvi među njima, Jovan Jovanović Zmaj (1833-1904) ostavio je ogromno, tematski i žanrovski raznovrsno delo. Njegovu osnovu čini intimna lirika, ljubavne i porodične pesme, sabrana najvećim delom u dve tematski povezane pesničke knjige, Đulići i Đulići uveoci (od turcizma đul-ruža). Zmajeva lirika izražava osećanje duboke veze, jedinstva, sa svojima, sa ženom, decom, porodicom i, u produžetku, s celim srpskim narodom i čovečanstvom. Đulići imaju obeležja lirskog dnevnika ili poetskog romana o ljubavi i srećnom porodičnom životu. Đulići uveoci su, nasuprot tome, knjiga bola i tuge, inspirisana smrću najbližih. Osećanja se prepliću i spajaju s prirodom, tako da u prvoj knjizi imamo ozarene, idilične pejzaže, a u drugoj sumorne jesenje slike, vizije ništavila, nepostojanja, mrtvila. Lirika čini srazmerno manji deo Zmajeva pesničkog opusa. Njegova produkcija u oblasti angažovane poezije bila je ogromna. Kao rodoljubivi pesnik Zmaj ne dostiže druge velike romantičare, ali je u oblasti političke i satirične poezije ostao nedostižan kako neobičnom plodnošću tako i ostvarenim kvalitetima, značajnim naročito u mnogim satiričnim pesmama. Zmaj je takođe veliki dečji pesnik, koji je u mnoštvu pesma dao nezaboravne prizore i likove iz sveta deteta, stvorivši pravi epos detinjstva. Treba ukazati i na druge vidove njegove mnogostruke delatnosti: na prevode i adaptacije poezije raznih naroda Zapada i Istoka, gde se posebnim kvalitetom izdvajaju prilozi iz udaljene, istočnjačke, i bliske, mađarske poezije, zatim na mnoge listove i časopise koje je izdavao i uređivao, na učešće u kulturnom i javnom životu. Pisao je lako i brzo i nikada se nije posebno trudio oko forme i izraza. Otuda kod njega ima dosta aljkavosti i nemara, ali nema monotonije. Težnja k raznolikosti oseća se na svim planovima, u temama, emocijama, stihu i strofici, u kompoziciji pesme. Najbliža narodnoj metrici i govornom jeziku Zmajeva poezija stekla je ogromnu popularnost kod čitalaca. Ali istovremeno ona je dala veliki doprinos razvoju srpskog pesničkog izraza i stiha i vršila stalan uticaj na poeziju svog vremena.

Najizrazitiji romantik među srpskim umetnicima jeste Đura Jakšić (1832-1878), stvaralac mnogostran po svojoj obdarenosti, slikar, pesnik, pripovedač, dramski pisac. U poeziji je išao vlastitim putem. On je najsubjektivniji među suvremenim pesnicima. Duboko lično nezadovoljstvo prilikama u kojima je živeo prerasta u tipično romantičarski sukob izuzetne, nesrećne ličnosti sa svetom oko sebe. Pesnikovo ja u stanju je stalne zaraćenosti sa svetom, između njega i drugih nema pravog ljudskog dodira, nema dijaloga. Taj stav izražava se u raznim vidovima, u gordom odbacivanju sveta, prometejskom prkosu, preziranju svega prizemnog, u bacanju pesničke anateme na svet, ali ima i dosta pesama u kojima su izražena blaža osećanja: tuga, potreba za ljudskom toplinom, ljubavlju i lepotom, čežnja za mirom i spokojstvom u krilu prirode. Pesnik noći, potmulih tišina, strepnji pred nepoznatim, Jakšić je u svojim rodoljubivim pesmama grmeo gnevom protiv tuđinskih osvajača i domaćih tirana i stekao glas srpskog Tirteja. Pisao je takođe istorijske tragedije herojske inspiracije s monumentalnim ili jednodimenzionalnim likovima, obeležene snažnim lirizmom (Jelisaveta i dr.). On je i prozni pisac, najznačajniji pripovedač epohe romantizma.

Poslednji veliki pesnik među romantičarima Laza Kostić (1841-1910) bio je kontroverzna ličnost, pisac od koga je kritika stvorila slučaj. U mladosti više slavljen nego shvaćen, on je u starosti doživeo sveopšte osporavanje, a prava slava dolazila je tek posle smrti, i to vrlo sporo. Danas je opšteprihvaćeno da je on začetnik moderne srpske poezije, preteča avangardizma i stvaralačkih eksperimenata kakvi su zavladali u našem pesništvu mnogo, mnogo kasnije. I u životu i u poeziji on je stalno odstupao od svakodnevnog i uobičajenog. Važio je kao primer bizarnog, ekscentričnog romantičara kojeg malo ko uzima ozbiljno. Ali taj pesnički fantasta bio je naš najobrazovaniji pisac tog doba, znalac klasičnih i modernih jezika, prevodilac Šekspira, pisac estetičkih i filosofskih rasprava, najznačajniji mislilac srpskog romantizma. Kostić je pesnik duhovne, filosofske inspiracije. Njegova poezija nije poezija srca i osećanja nego poezija duha i mašte, sasvim različita od neposredne lirike kakvu su pisali Branko i Zmaj, pesnici protiv čijeg se kulta borio. On je novator i eksperimentator. Unutrašnju formu njegovih pesama odlikuje složena slikovitost, sklonost ka alegorizaciji, fantastika, humor, igre rečima, kovanice, manirizam. Umetnički neujednačen, Kostić je napisao izvestan broj pesama izuzetne vrednosti, među kojima možemo izdvojiti tri velike: Spomen na Ruvarca, Jadranski Prometej i Santa Maria della Salute, od kojih je prva kosmičko-filosofska, druga rodoljubivo-filosofska a treća erotsko-filosofska i, ujedno, njegova poslednja i najslavnija pesma. Uz Jakšića, Kostić je glavni dramski pisac romantizma (Maksim Crnojević, Pera Segedinac).

Od ostalih pisaca treba spomenuti nežnog liričara Jovana Grčića Milenka, virtuoznog komediografa Kostu Trifkovića i crnogorskog kralja Nikolu Petrovića Njegoša, pesnika junaka.

Realizam: Doba pripovetke

Realizam je otkrio malog čoveka i njegov svet. Književnost je zahvatila maticu naroda. Svu svoju pažnju pisci poklanjaju raznolikim vidovima narodnog života - od onih prastarih, folklornih, do onih koje je donosilo novo doba. Oni teže da što vernije prenesu način življenja, običaje, naravi, način govora u pojedinim krajevima. U književnost ulazi regionalna tematika, a u njen jezik prodiru dijalekatska obeležja. Zaljubljeni u stare patrijarhalne odnose što su nestajali, realisti su s poznavanjem i razumevanjem prikazali porodične i društvene prilike na selu i u malom gradu, dok su od modernog grada i od evropskog načina života zazirali.

Srpski realizam obuhvata široku i raznovrsnu panoramu književnih pojava u velikom vremenskom rasponu. Najraniji pisci te orijentacije pojavili su se još 60-ih godina, u jeku romantizma. To su Jakov Ignjatović (1822-1889) i Stefan Mitrov Ljubiša (1824-1878), oba iz generacije Branka Radičevića. Ignjatović potiče iz srpske dijaspore (rođen je u Sentandreji, u srcu današnje Mađarske). Pošto se okušao u raznim književnim žanrovima i u politici, on se kao četrdesetogodišnjak prihvatio rada na romanu i pripoveci iz suvremenog života i u toj oblasti stekao glas srpskog Balzaka (Milan Narandžić, Vasa Rešpekt, Večiti mladoženja i dr.). Od svih naših realista on je dao najširu socijalnu panoramu i najbogatiju galeriju likova. Uprkos slabostima i umetničkoj obradi, u jeziku i stilu, to je snažan pisac, pronicljiv posmatrač života, vrstan poznavalac ljudi. On je jedini istinski romansijer među srpskim realistima, orijentisanim pretežno prema pripoveci. Ljubiša potiče s krajnjeg juga, iz patrijarhalne primorske opštine Paštrovići kod Budve. Nazvan je "Njegošem u prozi" zato što je slično velikom pesniku prikazivao narodnu istoriju i "način življenja, mišljenja, razgovora" ljudi svog kraja, koristeći forme usmenog pripovedanja i stil "pučkog krasnorječja". Među njegovim pripovetkama ima i remek-dela (Kanjoš Macedonović).

Od 70-ih godina realizam postaje vodeći pravac. U to vreme središte kulturnog i književnog života pomera se iz Vojvodine u Srbiju, iz Novog Sada u Beograd. Programske osnove realizma formulisao je socijalista Svetozar Marković (1846-1875) u člancima Pevanje i mišljenje i Realnost u poeziji. Najpotpuniji izraz novi pravac dobija u pripoveci iz narodnog života ("seoska pripovetka"), čiji su tvorci Milovan Glišić (1847-1908), Laza Lazarević (1851-1891) i Janko Veselinović (1862-1905). Glišić i Veselinović ostali su u poetičkim okvirima pokreta, izrazivši njegove suprotne stilske mogućnosti. Glišić u humorističko-satiričnoj pripoveci, a Veselinović u idiličnim pričama i u romanima iz narodnog života i istorije, dok je Lazarević kao umetnik te okvire višestruko nadmašio. Jedan od najobrazovanijih i najkultivisanijih duhova svog doba, istaknuti lekar koji je ostavio značajne radove iz medicine, on je slično ostalim bio poklonik patrijarhalnog sveta i njegovih vrednosti i u nekoliko pripovedaka dao je porodične drame, u kojima međusobna ljubav i solidarnost nadvladavaju delovanje destruktivnih sila. Ali on je dublje od ostalih osetio potrese koje je donosilo novo doba, otkrio individualne i moralne aspekte krize starih odnosa, prvi prikazao sudbinu intelektualca u našem društvu. Iznad ostalih pisaca uzdigao se najviše smislom za psihologiju ličnosti, poetskom snagom u dočaravanju ambijenta i atmosfere te velikom brižljivošću u izgrađivanju kompozicije i stila svojih pripovedaka. On je tvorac srpske psihološke proze i, s devet pripovedaka, kolik oje uspeo da završi, koje su skoro sve remek-dela ("Prvi put s ocem na jutrenje", "Vetar", "Sve će to narod pozlatiti" i dr.), svrstao se među nacionalne klasike.

U poslednjim decenijama prošlog i u prvoj deceniji ovog veka Srbija je bila zemlja pripovedača. Oni su dolazili iz raznih krajeva noseći sa sobom svoja regionalna obeležja. Glišić, Lazarević i Veselinović bili su iz zapadne Srbije. Iz središnje oblasti, Šumadije, potekli su Svetolik Ranković (1863-1899) i Radoje Domanović (1873-1908), koji su srpsku prozu obogatili novim kvalitetima, prvi u domenu psihološke pripovetke i romana, drugi u satiri. Okrenuti više sadašnjosti nego nedavnoj prošlosti, oni su pružili mračnu, pesimističku sliku života, suprotnu vedrini i optimizmu prvih realista. Ranković je dao ličnosti u razvoju, njihove sudare sa svetom u kojima se ruše njihovi ideali, menjaju njihovi karakteri, te se čoveku sve događa suprotno onom što je hteo. Domanović je pisao humorističko-satirične pripovetke, zatim i alegorično-satirične priče, u kojima je najviše postigao ("Stradija", "Danga", "Vođa", "Mrtvo more" i dr.). U njima je postupkom dovođenja do apsurda prikazao negativne strane novog društva, birokratski formalizam, otuđenost od autentičnih vrednosti, ropski mentalitet, podaničko vaspitanje. U najboljoj satiri ("Vođa") ispričao je priču o kolektivnoj opsesiji vođom. Ponikao iz tradicije 19. veka, on je po svojim satiričnim vizijama uistinu pisac 20. stoleća.

Najviše raznolikosti u temama, postupcima i stilu pokazali su Simo Matavulj (1852-1908) i Stevan Sremac (1855-1906), jer su i jedan i drugi bolje od većine ostalih prevladali zavičajni regionalizam. Matavulj je živeo po raznim krajevima, u rodnoj Dalmaciji, Crnoj Gori, Srbiji, a putovao je dosta i po stranim zemljama, što je sve našlo mesta u njegovim delima, među kojima se izdvaja humoristički roman Bakonja fra-Brne, o životnom putu jednog katoličkog sveštenika, kao i više pripovedaka iz dalmatinskog i beogradskog života. On je realista zapadnog tipa koji se razvijao pod uticajem italijanskih i francuskih prozaista, a najbliži je Mopasanu. Njegov umetnički zavoj išao je od spontanog, folklorno obojenog i umetnički nedovoljno organizovanog pripovedanja k modernoj artističkoj prozi u kojoj ništa nije ostavljeno slučaju i improvizaciji. Vrhunac je dostigao u kratkim pričama iz poslednje decenije života, od kojih su neke remek-dela (Povareta, Pilipenda, Našljedstvo, Oškopac i Bila i dr.). Sremac je rodom iz Vojvodine, ali je najveći deo života proveo u Srbiji, u Beogradu, i jedno vreme u Nišu, tek oslobođenom od turske vlasti. Ta tri ambijenta našla su mesta u njegovim pripovetkama i romanima. Sremac je najpopularniji srpski pripovedač. Čitaoce je privukla nostalgična poezija starovremenog života poluorijentalnog Niša (Ivkova slava, Zona Zamfirova) kao i raskošan humor i slike ravničarskog ambijenta u njegovom glavnom delu - humorističkom romanu Pop Ćira i pop Spira. Ali on je davao i druge aspekte života, manje egzotične i poetične, slike u kojima preovlađuju satirični tonovi (Vukadin) ili ozbiljne analize suvremenih pojava u srpskom društvu.

Realistički program imao je mnogo manje odjeka u poeziji nego u prozi. Jedini istaknuti pesnik tog razdoblja, Vojislav Ilić (1862 - 1894), sin Jovana Ilića, iako ima dosta zajedničkog sa suvremenim pripovedačima (objektivni karakter njegove poezije, njena deskriptivnost i narativnost), ne može se nazvati realistom u poeziji. On je dao pesme seoskih pejzaža, u kojima preovlađuju tamni, sutonski, poznojesenski i zimski tonovi. Imao je osećanja za čari dalekog i tuđeg, privlačile su ga razvaline koje govore o davnim vremenima, obrađivao je drevne legende s raznih meridijana evroazijskog kopna, od Indije do Portugalije. Najveću pažnju poklanjao je ipak temama iz grčke i rimske antike, s kojima u našu poeziju ulaze klasične forme i simboli. ON je artist u poeziji, "umetnik-pesnik", reformator srpskog stiha (najosobeniji mu je stih šesnaesterac), brižljiv stilista, majstor forme.

Iako nije bio naročito obrazovan pesnik niti dobro upućen u suvremene pesničke tokove u Evropi, on je dao poeziju blisku zapadnim postromantičarskim pravcima, posebno parnasu i simbolizmu, izvršivši veliki uticaj na skoro sve naše pesnike s kraja prošlog i početka ovog veka.

Drama ovog razdoblja dala je jednog od klasika srpskog teatra, Branislava Nušića (1862-1938). Bio je polihistor i ogledao se u raznim vrstama, u komediji, istorijskoj i građanskoj drami, u pripoveci i romanu, u feljtonu, putopisu itd. Najveće domete ostvario je u komediji, zatim u humorističkoj prozi. U svojim velikim komedijama (Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Gospođa ministarka, Pokojnik i dr.) sjedinio je glavne vrline svojih prethodnika u toj vrsti, značajnost Sterijine tematike i virtuoznost Trifkovićeve scenske tehnike. U njima je u mnoštvu prizora dao društvenu komediju Srbije svog doba, palanačke trgovce, sreske kapetane, policijske pisare, dobre domaćice, male i velike hulje, koje s najvećom otvorenošću govore o svojim nevaljalstvima, njihovu komičnu uzvitlanost kad pođu pod udar dveju opsesivnih sila suvremenog društva, vlasti i novca. Nušić je mađioničar smeha, najpopularniji naš pozorišni pisac, koji je prodro i na strane scene i u mnogim zemljama stekao zahvalnu publiku.

 

 

Јован Деретић: Кратка историја српске књижевности

Видови усменог стварања

    Народна проза
    Народна лирика
    Епска поезија до Вукових записа

Историјске околности које су довеле до застоја наше средњовековне културе погодовале су развоју народног усменог стваралаштва. Феудални поредак у средњем веку није до краја разорио родовско-племенске односе и установе на нашем селу. Они су се "испод коре феудалног друштва" очували кроз цео средњи век, нарочито у унутрашњем, планинском подручју, да би с доласком Турака доживели прави препород и одржали се све до почетка грађанске цивилизације у 18. и 19. столећу, а у неким крајевима све до 20. столећа. Упоредо с њима цветала је народна, патријархална култура и усмено стваралаштво као њен израз.

 

Иако записане у новија времена, наше народне умотворине садрже многе елементе који говоре о њиховој древности. Говорећи о старини наших народних песама, Вук Караџић је истакао да међу "женским" песмама, нарочито обичајним, има и таквих које су старе и до хиљаду година. Слично су говорили и каснији познаваоци наше народне поезије, и наши и страни. По мишљењу знаменитог хрватског филолога Ватрослава Јагића, народне песме су "прастаро добро", нашег народа, оне потичу "из најстаријих, најпримитивнијих времена, из природног стања народа". О томе говоре и многи подаци из живота старих Словена што су их забележили стари писци на грчком, латинском и другим језицима. На основу тих података може се закључити да је код Словена била веома омиљена песма и игра, да су њихове песме говориле о јуначким делима предака, да су код њих постојали и професионални певачи, чувени по својој вештини и код околних народа. Ми не знамо какве су биле те најстарије песме пошто ништа од њих није забележено, али се поуздано може тврдити да оне нису ишчезле без трага. Неке су више или мање измењене допрле до нас, друге су нестале али много тога што су садржале прешло је у песме што су касније настајале, тако да се на основу песама записаних у новија времена понешто може закључити о старини појединих тема и мотива, појединих песама и читаве наше народне поезије.

Усмено стваралаштво српског народа јесте књижевност за себе, народна књижевност, како се обично назива, која стоји напоредо с друга два основна вида српске књижевности, средњовековном или старом и новом литературом. У временима када је српски народ, услед губитка независности и пада у турско ропство био одсечен од осталог света и искључен из европских културних кретања, она је преузела на себе и многе функције писане речи и уметничке књижевности. Отуда је српска народна песма, као главни облик наше народне књижевности, далеко надрасла значај и границе фолклорног стварања и постала основни књижевно-уметнички израз народа, наша највећа поезија, "наша класика једина и права", како је рекао Васко Попа.

Наша народна књижевност одликује се великом разноврсношћу у тематици, облицима и поступцима излагања. Више него и за једну другу област наше књижевности за њу се може рећи да обухвата народни живот у његовој свеукупности. Представе о природи и космосу, свакодневни породични живот, друштвени односи, емоционална стања, национална историја, животна мудрост и колективно искуство – све је то изражено у разним врстама народних умотворина на начин који је обезбеђивао најширу комуникативност. Одликује је такође и стабилан жанровски систем. И том страном она је ближа старој него новој књижевности. Најглобалније, она се дели на поезију и прозу, и та је подела утемељена на начину организовања језичких елемената.

Народна проза

Народне приповетке или приче, како се у неким крајевима називају, чине основну масу народне прозе. Оне су тематски и жанровски разноврсне. Вук Караџић, од којега потиче најзначајнија збирка народних приповедака, поделио их је на женске и мушке, а ове друге на дуге и кратке. Те се три врсте обично називају: бајке, новеле и шаљиве приче или анегдоте.

Бајка је најразвијенији и најзначајнији облик народне прозе. Она нас уводи у свет чудесног и фантастичног. По својим особинама има доста сличности с митом. У миту имамо натприродне личности, богове и хероје, у натприродном свету, док у бајци налазимо обична човека у свету натприродних бића. Све су бајке међусобно сличне, код свих народа оне обрађују исте или сличне мотиве. Стандардни јунак бајке јесте младић који се налази пред неким тешким задатком. Он је по правилу оспоравана личност: у извршењу задатка који надилази могућности других људи он доказује своју вредност и тек после тога заузима онај положај у свету који му одговара. У великом броју бајки јунак је трећи, најмлађи царев син, који је од своје старије браће и храбрији и мудрији; но док они имају извесне предности обезбеђене самим рођењем, он своје преимућство над њима треба тек да докаже (Баш-челик, Златна јабука и девет пауница, Чардак ни на небу ни на земљи и др.). У неким бајкама јунак је сиромашан младић (или девојка) који (која) успешно решава тешке, "нерешиве" задатке стављене преда њ, доказује своју вредност и постаје царев зет (односно царева жена). У бајци Златоруни ован јунак је син сиромашна ловца, а у Пепељузи, у којој је обрађен један од најчешћих интернационалних мотива бајке, говори се о прогоњеној пасторки која постаје царица. Да би остварио задатак који му је постављен, јунак мора изићи на крај не сам ос натприродним бићима – змајевима, аждајама, дивовима и сл. – него мора савладати непријатељство и мржњу других људи. Зло врло често долази од најближе родбине јунакове:од старије, завидљиве браће, од маћехе и сл. Тешкоће настају и услед слабости главног јунака или грешака које почини он или њему блиски људи. У многим бајкама јунак страда због своје радозналости: он добија кључ одаје коју је забрањено отворити, јер је у њој заточено чудовиште, и увек прекрши забрану. На тај начин, јунак мора савладати низ препрека док дође до коначног циља. У својим настојањима он наилази не сам она непријатеље него и на добронамерне саветодавце који га упућују на то шта да учини како би избегао опасност или дошао до циља. У многим бајкама јунака помажу животиње или натприродна бића која је он претходно на било који начин задужио. Победу над хтоничним чудовиштем, којом се бајка најчешће завршава, јунак обично постиже тако што претходно уз помоћ којег другог лица (обично је то отета сестра или жена или "једна баба") сазна где се крије снага чудовишта или како се може доћи до средства којим се оно даде савладати. Само у ретким случајевима јунак постиже победу властитом снагом: такве су бајке Стојша и Младен и Аждаја и царев син. Њихови јунаци располажу натприродном снагом митских хероја. У њима је, осим тога, видљива изразита хумористичка тенденција, која води разарању озбиљног света бајке и претварању њеног јунака у комичну, гротескну личност. Та је тенденција најпотпуније дошла до изражаја у Међедовићу, једној од најбољих наших народних приповедака: у њој се чудесни свет бајке најпре хиперболизира до гротескних размера, а затим се разара тако да од бајке добијамо пародију бајке.

Новела је прича, обично краћа од бајке, из градског и сеоског живота, у којој преовлађују реалистички елементи и тежња ка карактеризацији ликова. У њима сусрећемо типске карактер: зле жене, досетљиве девојке, довитљива крадљивца, затим парове: правичан и зао, тврдица и дарежљив човек, милостива снаха и немилостива свекрва итд. У неким новелама имамо такође елементе чудесног али они нису дати ради себе самих, него пре свега зарад откривања ликова (Зла жена, Правда и кривда и друго). Неке су новеле дидактичког карактера, као нпр. новелаСве, све, али занат, где се приповеда о цар у који се с породицом изгубио у страном свету, и све се то чини ради поуке која је садржана у наслову. Постоје такође новеле-загонетке чији јунаци, обично сиромашни и непризнати, постижу успех довитљивим одговорима на необична питања (Девојка надмудрила цара, Краљ и чобанин и др.). Хумористичка је новела највише реалистична; у њој се приказују појаве из свакодневног живота. Таква је новела Два новца, коју је М. Глишић прерадио у сеоску комедију Два цванцика. У њој се прича о веселим згодама два побратима који се узајамно варају и надмудрују.

Кратка шаљива прича најближа је реалном животу. У њој нема чудесног ни фантастичног, "него оно што се приповиједа рекао би човјек да је заиста могло бити" (В. Караџић). По свом облику најчешће је анегдотског карактера: износи се обично један случај који се развија дијалошки, а разрешава се у духовитој поенти. Ликови су такође узети из реалног живота. Док у новели имамо углавном типске карактере, у шаљивој причи појављују се или представници социјалних група – као нпр. поп, калуђер, трговац, ага, раја и сл. – или представници појединих етноса: Турчин, Циганин, Шваба итд. или пак индивидуални ликови: Вук Дојчевић, Насредин-хоџа, док је Еро истовремено и представник етничке групе и појединачна личност. Еро је иначе један од најживописнијих ликова нашег фолклора. Око њега је исплетен велик број прича и анегдота, у њима се он појављује најчешће као оштроуман и довитљив човек који подваљује Турцима, трговцима, калуђерима итд. Познате су приче Еро и Турчин, Еро и кадија и нарочито Еро с оног свијета. Ова последња инспирисала је хрватског композитора Јакова Готовца да напише најпопуларнију југословенску оперу.

Посебан вид анегдоте јесте херојска анегдота, која је негована нарочито у Црној Гори, затим у источној Херцеговини и суседним областима, а у доба устанака и у Србији. То је кратка, сажета прича шаљива из озбиљна карактера с етичком функцијом, која износи изреке и поступке људи, достојне памћења. Марко Миљанов дао је овој врсти класичан облик у свом делу Примјери чојства и јунаштва.

Остале врсте народних приповедака јесу приче о животињама, за које неки сматрају да су најстарије по постању, иако у њима преовлађује хумористички и готово реалистички приступ; басне, у којима су опет јунаци животиње, носиоци људских особина, али у суженој алегоријској функцији; скаске, у којима се прича о постанку небеских тела, природних појава, делова људског тела, те оне имају основа у митолошким представама првобитног човека; легенде, где се као јунаци појављују свеци или ликови из народног историјског предања; посебно се издвајају месне легенде, у којима се говори о постанку и називу неког места.

На граници између прозе и поезије стоје ситне народне умотворине: пословице, питалице, загонетке. За њих је карактеристично да показују већу правилност у распореду језичких јединица, што их одваја од прозе, али без изосилабичности, која представља својство народне поезије.

Пословица је најближа везаном слогу. "Највећи број пословица је или у стиху, старијем тоничком и новијем акцентски-силабичком, или у ритмичкој прози" (В. Латковић). Пословица у сажетој форми износи колективна искуства народа и животну мудрост. Различите по пореклу и предметима које обухватају, оне су различите и по етичкој вредности истина које утврђују. У највећем броју дошао је до изражаја трезвени реализам (Ко истину гуди, гудалом га по прстима бију, Новци, кад одлазе, имају сто ногу, а кад долазе, само двије, Кад султан назебе, раја кија), који се понекад спушта до етички проблематичног утилитаризма (Умиљато јагње две мајке сиса, Лаж кад проходи није лаж). Има, међутим, не мањи број пословица у којима су дошли до израза високи морални идеализам (И сунце пролази кроз каљава мјеста, али се не окаља, Дрво се на дрво наслања, а човек на човека, Много ашова треба док се истина сахрани) и дубље, дијалектичко проницање у противуречну стварност света (Кућни је праг највећа планина, Не може се дланом сунце заклонити, Добар је бог, али су и ђаволи јаки). Неке пословице иду с анегдотом у којој се прича како је и у каквој ситуацији настала пословица.

Питалица је сажета анегдота ослобођена описа радње и ситуације, сведена на кратко питање и афористички, пословички одговор; она је, у ствари, дијалогизована пословица. Као и у шаљивим причама, у питалицама се појављују ликови који репрезентују разне појаве у друштвеном и породичном животу: попови, калуђери, аге; нестрпљива удовица, стара девојка, лења невеста, као и ликови етничких представника, од којих је најчешћи Циганин. Њихове су одлике – оштроумност, духовитост, хумор. Најбоље су оне у којима је садржано разобличавање друштвених односа ("Питају рају: Зашто плачеш? – Богме ако ми не даду пјевати, даду плакати докле је мој добри ага жив!").

Загонетка је енигматична форма; она садржи метафорично-алегоријски опис неке ствари или појма чије име треба погодити (нпр. "Бијела њива, црно сјеме, мудра глава која сеје" – писмо). Загонетке су правдана порекла, у почетку су представљале култне и религиозне формуле у којима се крио митски смисао, док су се касније претвориле у друштвену забаву и игру, у облик вежбања оштроумности и досетљивости.

Народна лирика

Народне песме чине најважнији део наше усмене књижевности. Њих има највише и најпотпуније изражавају дух и карактер народа. Одликују се много већом разноликошћу од прозе. Вук Караџић их је поделио на три врсте: женске, јуначке и песме прелазног карактера или, ако се та подела искаже у терминима теорије књижевности, на лирске, епске и епско-лирске песме. Лирске и епске песме разликују се по односу субјективног и објективног елемента, с једне, и по односу песме и певања, с друге стране. Вук је то изразио у следећој, лапидарној формулацији коју можемо сматрати класичном: "Женске пјесме пјева једно или двоје ради свога разговора, а јуначке се пјесме највише пјевају да други слушају, и зато се у пјевању женских пјесама више гледа напјевање него на пјесму, а у пјевању јуначкијех, највише на пјесму" (речи је истакао Вук).

Народна лирика је најмногобројнија и најразноврснија врста народне поезије и читаве усмене књижевности. Она обухвата целокупан јавни и приватни живот нашега патријархалног човека. Нема ниједне области народног живота, ниједног осла који се колективно обавља, а да није нашао свој израз у песми. Песма је пратила цео људски живот, од колевке до гроба. Њено богатство и њена разноврсност испољавају се такође у ритмици и версификацији. "Везана уз мелодију, народна је лирика искористила све музичке могућности" језика. "У њој су разрађени сви могући стихови – од четверца до шеснаестерца, у складу са духом језика. Так је у њој практички разрађена и народна југословенска метрика" (А. Барац).

Највећи део народних лирских песама одређен је својом употребом у практичном животу: оне су не само израз колективног мишљења и осећања него и појава народног живота, једна од најзначајнијих фолклорних манифестација. Полазећи од тога, целу народну лирику можемо поделити на две велике скупине: у прву би ишла обредна и обичајна поезија, у којој је моменат употребе полазна тачка у језичко-уметничком уобличавању песме, а у дугу – љубавна лирика заједно с другим ненаменским врстама.

Прва скупина обухвата све оне песме које су везане за одређене обичаје било у годишњем циклусу, било у току људског живота, било у разним манифестацијама колективног живота. Ту су најпре календарске обредне песме: коледарске, водичарске, ђурђевске, ускршње, лазаричке, спасовске, краљичке, ивањске, додолске. Иако се неке од њих певају на хришћанске празнике, св су те врсте сачувале у основи пагански карактер. "Паганско осећање живота", које је, по Владану Недићу, основно обележје народне лирике у целини, најпотпуније је дошло до изражаја у тим песмама, које су се јављале као манифестација обредних обичаја везаних за годишње промене у природи. Ту би даље ишле песме повезане с разним моментима из људског живота: бабичке песме, успаванке, сватовске песме, тужбалице. Нарочито су многобројне и разноврсне сватовске песме. Оне обухватају целокупан свадбени ритуал, готово неку врсту обредне драме с мноштвом утврђених улога и низом међусобно повезаних акција. Тужбалице су такође из прастарог времена, њихово постање повезано је с паганским погребним обичајима, а до новог доба сачуване су у изворној чистоти само у неким крајевима: у Црној Гори, Боки, источној Херцеговини. Пригодног, обичајног карактера јесу и тзв. последничке песме, песме уз рад и забаву: жетелачке, играчке, песме које се певају на прелу или "на ранилу", слепачке и др. Оне су потекле из паганског, ритуалног схватања рада.

Иако представља вербални облик фолклорних манифестација, обредна песма својим значењем и лепотом надилази границе обреда и у најбољим случајевима прераста из фолклорне појаве у лирски израз. Слабљење примарне повезаности с обредом условљено је чињеницом да се и у самом обреду дешавају промене, да он постепено губи негдашње ритуално, митско значење и претвара се у игру и забаву.

Љубавне песме чине најбројнију скупину народне лирике. У обредним песмама догађај је изван песме, а љубавни догађај је у песми. Као што су обредне песме дате у вези с обредом и у функцији обреда, тако је и у љубавним песмама осећање које је у њиховој основи дато по правилу поводом неког догађаја или предмета који су претходно описани. Тако у лирској народној песми имамо као скоро редовну појаву неку сижејну основицу, неку кратку причицу на коју се надограђује емоционална садржина песме. Та причица, међутим, нема самосталне вредности као што је има у епској песми: она је увек обликована по обрасцу лирске теме, врло често делује бизарно, изобличено. У једној од најпознатијих лирских народних песама Српска дјевојка песник не може сагледати лице девојке од њених дугих трепавица; да би то постигао, он окупља коло девојака "и у колу Милицу дјевојку"; његову намеру потпомаже и природа, небо се наоблачи, ударе муње, али све узалуд: остале девојке погледају у небо, само Милица остаје оборена погледа, јер девојци пристоји, као што се поучно закључује на крају песме да гледа "преда се". Љубавна прича дешава се понајчешће у слободном простору, описи природе долазе обично на почетку песме и представљају један од главних извора њене лепоте.

Нашу љубавну лирику одликује велика разноликост теме и мотива. У њима су опевани сви тренуци љубави, осећања од најједноставнијих до најсложенијих, састанци од најчеднијих до најчулнијих, али су најлепше и најснажније песме на тему растанка и љубавног бола. Песме се разликују и по крајевима где су настале. Класична вуковска патријархална лирика цветала је нарочито у бококоторском и дубровачком приморју и по унутрашњих брдским крајевима. У осталим областима песме су често добијале и неке особене нијансе. За источну и југоисточну Србију карактеристична је чежњива, чулна песма, за Босну севдалинка с доста оријенталних црта. У северним, панонским крајевима народна лирика имала је најособенији развитак. У сусрету с разним облицима уметничке поезије она је дала у 18. столећу тзв. грађанску лирику. Посебан је изданак поезије тих крајева бећарац, најкраћа народна песма, обично римовани дистих, најчешће грађена на досетки, весела, шаљива, на махове разуздана.

Од других врста народне лирике треба издвојити још: породичне песме, у којима се пева о односима у патријархалној породици (најлепше су песме о сестринској љубави према брату); митолошке песме, у којима се износе представе о небу, небеским телима, природним појавама, заостатак су из прастарих, паганских времена; побожне песме с рефлексима хришћанског веровања; сатиричне и шаљиве песме, које се одликују осећањем за стварност свакодневног живота.

Лирско-епске песме обухватају песме у којима су лирске теме развијене на епски начин. Оне су многобројне и има их неколико врста: религиозно-моралистичке легенде у стиху, бајке у стиху новелистичке песме о породичним односима и љубавним згодама, баладе. Најзначајније су баладе, у које спадају неке од најлепших наших народних песама, као што су: у целом свету позната Хасанагиница, потресна прича о судбини жене у муслиманском друштву; Омер и Мерима, у којој љубав односи победу не само над благом него и над лепотом: Предраг и Ненад, песма о два брата који се траже и кад се нађу страдају услед трагичног неспоразума; Бог ником дужан не остаје, о братској љубави према сестри и о снахи завидници; Женидба Милић барјактара, о трагичној коби лепоте; Јетрвица, адамско колено, о доброти и племенитости која не зна за границе.

Епска поезија до Вукових записа

Епска поезија заслужује посебну пажњу како због вредности тако и због свог специфичног карактера. Она је највише исторична, највише изложена променама и нестајању, и најтеже одржива од свих врста усменог стваралаштва. Уз то се она не појављује увек, нема је код свих народа и у свим временима када је усмена култура доминирала. Обредне и љубавне песме, бајке и друге врсте приповедака, пословице и загонетке могу се сматрати сталним фолклорним појавама које су настале на родовско-племенском ступњу друштвеног развитка, а затим су наставиле да живе као народна књижевност и даље – у историјским формацијама класичног друштва. Епске се песме јављају само код неких народа, за њихово постојање и одржавање потребне су посебне друштвено-историјске околности. Иако су извесни страни познаваоци српске народне поезије истицали лепоту наше лирске песме – међу њима је био и велики немачки песник Гете – јуначка епика увек је сматрана заглавну вредност наше књижевности и за једну од најзначајнијих појава у епској поезији европских народа после Хомера, последње велико поглавље њене историје.

Тек однедавно постали су познати стихови и бугарштице у сукобу Сибињанин Јанка и деспота Ђурђа записани у једној словенској насеобини у Јужној Италији 1497. године. Шездесетак година касније Хваранин Петар Хекторовић забележио је две епске песме и објавио их у свом спеву Рибање и рибарско приговарање (1556). То су бугарштицеМарко Краљевић и брат му Андријаш и Војвода Радосав Сиверински и Влатко Удински. Њих су певали хварски рибари Паскоје Дебеља и Никола Зет, како Хекторовић каже, "сарпским начином". О певању "српским начином" и о једном од српских певача, Дмитру Караману, говори и мађарски дворски песник 16. века Себастијан Тиноди: "Много има певача овде у Мађарској, ал од Дмитра Карамана нема бољег у српском начину..." "Српски начин" (моди ет стyли сарвиаци) спомиње стотину година касније и Јурај Крижанић. Певање српским начином и поезија која се тако певала нису свакако настали у 16. столећу, већ су само тада или нешто раније постали познати у околном свету услед миграције српског живља и њихове културе после надирања Турака. У времену од Хекторовића до Вука Караџића, у којем је забележено више епских песама, и од Вука до данас, јер епска поезија у неким нашим крајевима још није изумрла, наша народна епика прошла је кроз многе промене чији се ток бар у главним развојним линијама може пратити.

Наше народне епске песме деле се на две врсте: на песме дугог стиха или бугарштице и на песме кратког стиха, десетерачке.

Бугарштице су највећим делом забележене у јадранском приморју, од Задра до Пераста и Котора, у раздобљу од половине 16. до раног 18. века. Пре тог времена имамо само споменуте стихове записане у јужној Италији, а после њега бугарштице су сасвим ишчезле. Сачувано је свега око шездесетак песама. Њихов стих је акценатско-тонски, број слогова није сталан, код старијих бугарштица креће се од тринаест до осамнаест, с тим што је најчешћи петнаестерац, док код новијих преовлађује шеснаестерац. Карактеристична појава бугарштичког стиха јесте рефрен, који се јавља, иако не увек, после сваког другог стиха. У неким записима бугарштица рефрен је изостављен или га није ни било. Бугарштице певају о догађајима и личностима 14. и 15. века из српске и угарско-хрватске историје, али има и локалних догађаја и јунака, нпр. у пераштанским бугарштицама. Сачувано је неколико песама о Марку Краљевићу, четири о Косову и косовским јунацима, док највећи део осталих говори о личностима 15. столећа: деспоту Ђурђу, угарским јунацима Јанку Хуњадију, Секули, Михаилу Свилојевићу, хрватским бановима, о Огњеном деспоту Вуку, о коме је сачувано највише песама дугог стиха, о Новаку и Грујици и другима. Од опеваних догађаја најважније су две битке на Косову (1389. и 1448), затим бојеви код Варне и на Крбавском пољу.

Бугарштице су остале у сенци касније сакупљених десетерачких песама. Ликови и догађаји као и многи други елементи – све је исто као у десетерачким песмама, а опет све је друкчије, у другом уметничком кључу. Ближе временима о којима су певале од сачуваних десетерачких, те песме на непосреднији и аутентичнији начин изражавају начин живота и дух нашег средњег века, феудалне односе између владара и племства, отмене форме учтивости, посебно у односима према женама, "клањања и отклањања" приликом сусрета, све оно што је у познијим десетерачким песмама саображено захтевима патријархалног морала. Иако садрже жива историјска сећања, бугарштице су мање наративне у начину излагања од десетерачких песама, у њима се износе више осећања него догађаји, лирско преовлађује над епским. Својевремено, оне су важиле као тужне песме (сам назив бугарштица потиче вероватно од глагола бугарити, што значи тужно певати). Иако међу записаним песмама има доста таквих које су неутралне по тону или чак ведре, несумњиво је да у најлепшим међу њима преовлађује нека дискретна туга, тако да их можемо назвати баладама. Такве су обе Хекторовићеве бугарштице као и многе друге међу касније записанима. Оне обично певају о смрти главног јунака или о колективним погибијама у биткама. У некима се говори о томе шта су јунаци поручили на самрти неком од најближих, мајци, жени, свом краљу, или чак свом убици. Нигде ове песме, за које је речено да су цветови "на ивици гроба", нису показале толико снаге и дубине, нигде нису тако потресне, као у тим предсмртним порукама.

Бугарштице су записане у време њиховог опадања и нестајања. У њихову бележењу није било никакве систематичност, већ су записиване од случаја до случаја, тако да је оно што је до нас дошло само остатак остатака једне поезије чији се сјај и богатство и на основу тога ипак даду наслутити, а неколике међу сачуваним бугарштицама нимало не заостају за најлепшим десетерачким песмама из Вукове збирке.

Десетерачка епика далеко је опсежнија и богатија од бугарштица. Њен је стих несиметрични десетерац с цензуром после четвртог слога. Она обухвата скоро све догађаје и личности о којима певају бугарштице, али исто тако и догађаје ранијих и познијих времена о којима нема ни спомена у бугарштицама. Што се тиче старине наше народне епике, преовлађује мишљење да је бугарштица облик певања који је живео у доба феудализма и нестао с њиме, док је десетерачко, гусларско певање потекло још из прасловенских времена, одржало се, упоредо с феудалним певањем, у епоси феудализма, као облик простонародног певања, да би у временима по доласку Турака и после уништења домаће феудалне класе поново преузело водећу улогу, попримивши од феудалне витешке поезије многе њене црте.

Десетерачке песме забележене у далматинском приморју, заједно с бугарштицама и лирским песмама, заостају по вредности и значају и за једним и за другим. Најзначајнија збирка народних песама пре Вука Караџића, у којој преовлађује десетерачка епика, јесте Ерлангенски рукопис" назван тако по граду Ерлангену у Немачкој, где је откривен. Песме је забележио непознати Немац око 1720. у Славонији, негде на прелазу из штокавског у кајкавски дијалекат. Док је у бугарштицама дошао до израза витешки свет позног средњег века, епске песмеЕрлангенског рукописа откривају свет хајдучких и ускочких борби и у њему једног друкчијег, "похајдученог" Марка. Ова збирка представља значајну етапу у развоју наше народне песме. У њој се налазе сви елементи наше епике какву познајемо из Вукових збирки; и грађа, и мотиви, и стих, и изражајна средства, али праве поезије у њој још нема Све је у тим песмама остало сирово, уметнички непрочишћено, сасвим у складу с исквареним језиком, којим их је забележио странац записивач.



 

Поткатегорије

2019 Copyright ОШ Ослободиоци Београда Rights Reserved